"Ako vam je dobro, onda ništa!"

May 14, 2018

 

Tekst je napisan u maju 2015.  U međuvremenu Danijela o kojoj sam pisala u tekstu je umrla. 

 

Nije to moto za izbornu kampanju, već za život. I neću pisati o izborima, niti izbornoj kampanji jer ne postoji opcija koju bih glasala i da glasam u Podgorici. Glasala bih za neke kandidate kad iza njih ne bi stajali svi ljudi koji stoje na izbornim listama i u partijama. Tako da: „uzalud vam trud svirači“.



Pišem jer bih u suprotnom smatrala da sam propuštila nešto vrlo važno od čega ljudi u Evropi, i neizostavno u Crnoj Gori i više nego u Evropi, pričaju i žive poslednjih dana. To je Evrovizija.
Prvu polufinalnu noć sam propuštila jer sam bila s društvom u Crnogorskom narodnom pozorištu i gledala predstavu: „Ribarske svađe“, a potom malo u šetnju. Kad sam stigla kući bilo je već glasanje. Prošao je Sergej. Lijepo. Ne mogu ocjenjivati da li zasluženo jer generalno mislim da „drugačije“ pjesme prolaze na Evroviziji, iako smatram da je Sergej vrhunski talenat, pjevač i čovjek. Jedini koji je i u Crnoj Gori uspio da bude uspješan i poštovan, iako je, da bi to postigao često odlazio iz Crne Gore ali se i vraćao.

Neki drugi se još nijesu vratili.
Evrovizija njemu sigurno neće i ne bi donijela posebno veću popularnost i slavu, već više Crnoj Gori.
Međutim, odmah se tu javlja prvi problem; i prije Sergejevog odlaska u Kopenhagen već mi je Evrovizija ličila na politički marketing, pa i od strane Crne Gore i crnogorske vlasti koja u ovom političkom, za njih veoma važnom momentu nije propustila priliku da podrži Sergeja odnosno prikupi još koji marketinški-politički poen.
Drugu polufinalnu noć sam, takođe, propustila. Ne postoji poseban razlog za to.

Tokom finalne noći bila sam u Nikšiću, koji mi je, uzgred, u poslednje vrijeme jako prazan i tužan. Postoje razlozi lične prirode zbog kojih je to jednostavno tako.


Planirala sam bila da gledam Evroviziju, odnosno želja mi je bila da je iskoristim kako bih se sastala s nekoliko prijatelja koje, inače, rijetko gledam u poslednje vrijeme. Smatrala sam da bi nas nekako Evrovizija mogla okupiti. Ipak, u toku dana saznah da jedna od prijateljica iz „planirane ekipe“ mora u bolnicu. U početku mi rekoše da je razlog upala pluća, ali isto tako i ogromna voda u organizmu.
Iako prilikom razmišljanja o aktuelnoj temi, kao ni prilikom početka pisanja teksta nijesam imala namjeru da pominjem i pišem o osobama s invaliditetom u ovom kontektsu, čini mi se nekako da je pravi momenat da i to negdje ostane zapisano.



Prošle godine mi je Milenko Vojičić rekao da sam počela gubiti sopstveni identitet, nad identitetom osoba s invaliditetom. Moguće jer nije lako konstanto gutati nepravdu drugih, iako je i oni sami, nažalost, često progutaju. Međutim, moja zacrtana misija nije takva.
U periodu od godinu dana izgubila sam dosta dragih ljudi: koleginicu Marinu, prijateljice Nenu i Zoru, tetka Nikolu, i na kraju prošlog mjeseca najdivnije i najčistije stvorenje zahvaljujući kojem sam postala bogatija, ali o kojem neću pisati jer dajem sebi za pravo da u ovoj patnji, koju teško ko može i razumjeti, budem sama… Sebično, ali ne želim da mi drugi otežavaju. Postoje jednostavno rijetki ljudi s kojima o tome mogu pričati, a da se ne osjećam dodatno povrijeđenom, već da upravo olakšam dušu.


Nena i Zora su bile osobe s invaliditetom. Rijetko su išle kod doktora. Nijesu bile ni bolesne. Osobe s invaliditetom često, čini mi se, zbog odnosa sredine i izbjegavaju ići kod doktora i kad bi trebale. Naime, konstatno se smatraju bolesnima i pacijentima da su same dobile odbojnost od medicine, bolnica i bilo kakvog „tretmana“. O uslovima u bolnicama je teško govoriti, ne postoji način da se to i objasni. Jedino da simulirate jedan dan korisnika kolica i pođete do insitucije gdje se „najviše brine o građanima“, a oni s invaliditetom olako umiru u istima. Tako možete sami vidjeti uslove.
Naime, medicina i invaliditet su stalno u sukobu. Nikako da pobijede jedno drugo. Doktori ne mogu da prihvate da nešto ne mogu izliječiti i da nešto što nije prosječno i standardno nije automatski i bolesno, a osobe s invaliditetom koje zastupaju pristup zasnovan na ljudskim pravima o zdravlju razmišljaju manje nego o obrazovanju, zapošljavanja, servisima podrške, samostalnom življenju…
Doktori, opet na drugoj strani sve povezuju s invaliditetom, upravo, posebno ako je u pitanju fizički invaliditet i detalji i analize ih često i ne zanimaju. A osobe s invaliditetom nekako i dalje bježe od bolnica. Bježe jer su tamo uslovi kao u zatvoru. I ako kojim slučajem možete doći do nekog odjeljenja jer je prilaz i ulaz u bolnici pristupačan, eventualno postoji lift, dođete do sobe u kojoj su kreveti na standardnoj visini, rijetko koji može da se podešava. Analize vam uglavnom vrše iz kolica jer niko neće da se „muči“ i radi kako bi trebalo. U toalet ne možete jer nema pristupačnog, pa čak i u renoviranim i rekonstruisanim odjeljenjima. O ostaloj opremi i da ne govorim. To je jedina situacija gdje vam sveg srca odobravaju pratioce jer sestre neće i ne mogu da rade posao za koji su plaćene i da “brinu o nekom više nego o ostalima”. Do doktora i ne dopire takva situacija jer imaju dovoljno “sopstvenih problema”.
Zato osobe s invaliditetom rijetko idu i kod stomatologa, žene skoro nikad kod ginekologa…


Danijela je danas u bolnici, u sobi čija su vrata od kupatila malo šira od mojih ramena (mjerila sam), gdje ne postoje pristupačna kupatila u sobama. Na odjeljenju koje je rekonstruisano prije nekolike godine, gdje ni u prizemlju gdje je hitna služba ne postoji pristupačan toalet. Danijela nam reče da postoji jedan na spratu, ali je pretvoren u magacin. Ako ste ozbiljnije bolesni pravo je čudo da vam bude bolje tokom i nakon boravka u bolnici.
U Istanbulu, na primjer, u hotelskoj sobi koja je namijenjena korisnicima kolica štekeri za paljenje svijetla i utičnice su na visini od 70cm, a na krevetu imate rukohvat. Da, rukohvat! Je li možda neko zna kako bi to izgledalo u Crnoj Gori?


I tako, Evroviziju nijesmo gledali zajedno. Ja sam nekako uprkos planu da je odgledam propuštila dobar dio, pa tako i Končitu. Nijesam je vidjela ni tokom prvog nastupa. Ja jednostavno propuštam aktuelnosti  . Čula sam samo da se “neki muškarac prvu noć prerušio u žensko” da bi izazivao konzervativnu Evropu. Nije da nijesam imala želju da je vidim i čujem, ali jednostavno Evrovizija nije kontekst u kojem se odvija neki dio mog života.
I pobijedi Končita, pobijedi jer je tako Evropa željela. Ljudi će uvijek pronaći dovoljno razloga i za i protiv da je podrže ili ospore pobjedu, talenat, vokal, sve…
“Danas” je sve puno Končitom i Evropa i Crna Gora, ali više Crna Gora jer razvijena Evropa plasira drugima ono što želi, a mi “gutamo”.


LGBT zajednica ponosna i srećna što je pobijedila, i koriste Končitinu pobjedu za sopstveni marketing, odnosno zastupanje prava LGBT osoba, što je i legitimno. Sigurno bih i ja bila ponosna nekom osobom s invaliditetom, ali Evropa još nije zrela za to.
Međutim, konzervativna Crna Gora ne propušta priliku da se bavi Končitom i zaboravi aktuelne teme i probleme. Nema više ni gladnih, ni nezadovoljnih, nema više ni krize, ni KAPa, ni Željezare, ni Metalca, ni izborne kampanje i krađa, korupcije, samo je bitno da li je Evropa „dozvolila“ da pobijedi „brkata žena“. Opet „pošteni“ crnogorci briju brkove i bradu, kao posle prošlogodišnje povorke ponosa, a oni kojima je sopstveni život dosadan ili, ipak, potajno žele biti zanimljivi kao Končita stavljaju sebi brkove i bradu, prave selfije i neizostavno zasipaju društvene mreže. Poenta je dobiti što više lajkova i komentara i zaboraviti na realnost.
Mediji, takođe, vide mogućnost sopstvenog tiraža zahvaljujući Končiti i regionalni baš i ne biraju sredstva da bi se „prodali“. To pokazuje primjer sajta alo.rs.

Ipak, od svega najviše pažnje mi je izazvala netolerancija i nepoštovanje različitosti od strane osoba s invaliditetom prema Končiti. Ne razumijem zašto oni koji su i sami diskriminisani, omalovaženi, ugnjetavani i potlačeni… imaju potrebu da druge tako tretiraju da bi „makar od njih bili jači“? Zar, kroz sopstveni primjer ne mogu da nauče šta je tolerancija? Zar ne mogu, ako već ne na neki drugačiji način, zbog sebe i sopstvenog zadovoljstva, odnosno potrebe da budu tolerantniji i samim tim bogatije ličnosti, da se postave u „tuđoj koži“ i zapitaju se da li je opravdano da se drugi prema njima tako ponašaju?


Generalno ljudi ne shvataju da su drugi važni onoliko koliko im svi mi pridajemo pažnje, pa tako i Končita.

Nije i ne može nama biti bolje, dok se tješimo drugima, i bavimo njihovim životom više nego sopstvenim. Ne može nama biti dobro dok se izrugujemo s drugačijima, a ne pokušavamo da promijenimo ni sebe ni njih.

Nije i ne može nama biti dobro dok nam društveno-politički režim uređuje lične odnose s prijateljima.


I na kraju jedno pojašnjenje: Končita je prolazna u mom tekstu jer ne analiziram nju, već druge u odnosu na nju.

Ipak, ako vam je dobro, izvinite što pišem.

Please reload

 

©2018 by marina.vujacic. Proudly created with Wix.com